Одломак из писма Исидоре Секулић

Сетим вас се кроз скоро све мисли о животу и смрти. Ових дана претурало ми се по глави да: изгубити игру живота, или у њој велику карту - мора доћи за сваког ко уопште куша борбу духа и рада; и да је и боље да дође него да не дође; да управо мора доћи, ако човек има пред собом задатак мало тежи, иоле моралан и спиритуалан. Од среће почиње дегенерација. Моћ, љубав, задовољство, новац, власт, то је само даља похота и охолост, тврђи зид између нас и оних простора у којима треба постојати ако онима што за нама долазе мислимо да нешто оставимо, ма у ком облику. У музеје стижу, и чувају се, само препукнуте и здрускане ствари. Кад је мој отац најзад увидео да му нема и нема личне среће, постао је прави отац и мушкарац. Од народа, мислим да су Французи најспособнији да примају горчине и ударце и да при том, што рекао Ракић, «знају зашто» их трпе, и зато је то, Французи, народ мушкараца.... (Из једног од најдужих писама које је неком послала - Милану Гролу, крајем јула 1931.) ЛеЗ 0006662

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

среда, 26. јун 2013.

Четири песме из најновије Јагличићеве књиге “Стуб“."Белешка о песнику"



Полеђина корица књиге "Стуб", 2013.

Прва бразда

То не треба по сто пута ко ја
читати, а плакати и дупло.
Свака реч је у тој причи моја -
и војничко мртвог оца трупло.

Већ понеси са крстата рала
што је знала носити Миона:
са сином је бразду заорала!
да олиста свет. Сви смо ми - она.

Дисова лађа

Од кеја: море. И таласи. Плаше
стихије које зауздати нећеш.
Јер је све даље што је било наше.
И само преко дна врх заузећеш.

Зато се дерња капетан у луци.
Зато те тера где је претрпано.
Ни карте нема у мршавој руци.
За сусрет, је ли касно, ил прерано?
Разбора нема разборној одлуци.

Све бисмо дали  - да све буде ко пре.
(Да се до копна само нашег допре).
Отуд сва варка одлуке потоње:
да ваља стићи до обале оне.

Јер твоја лађа мора да потоне.

Зналац

Милосаву Тешићу

Сан ми каткад сања се,
све безболно умире:
само зналац клања се
травки коју убире.

Романија, о Петрову дне, 2011.

Очи

Лежим у тами. Надраста ме
али се поглед свикне: бучи зид.
Под зидом нека тежина. И раме
тек што не крцне. Држи ли ме вид,

гледам у ништа, у ваздух закључан
резом. Трепавке густе ко решетке.
Тишина, какав предео надзвучан:
цев што је с праском утрошила метке.

Погођен. Сручен, да опет устанем.
Да пипам ништа, ударам на слепо
ствари, заправо зван да одустанем,
као споменик накрцан у депо.

Сигурно Бог ми још прсте кочањи,
и покрет грч је, и миг ока тик је.
И трчкарају миши у лобањи
што иште клицу да из ње изникне.

Немој ни звати, кад већ досад ниси.
Овај је умор тај што предвокати.
Ова је воћка узрела да киси,
слепилом зури предео окати.

Но ја вас гледам (а ја – не постоји).
Гледам вас, све док из ока не кане
да бих ту сузу скрио - не да боји
несношљивошћу јутро - већ да сване.

Плужине, 2011.



БЕЛЕШКА О ПЕСНИКУ
Владимир Јагличић рођен је 4. новембра 1961. године у Крагујевцу, у учитељској породици. Основну школу завршио је у Горњој Сабанти, где су му родитељи учитељевали, а Гимназију и Правни факултет у Крагујевцу, у коме живи од 1975. године. Прве песме објавио је 1981. године у једном студентском зборнику. Уређивао је неколико листова и часописа {Погледи, Шумадија, Књижевне новине, Знамен, Кораци, Липар) и био репортер крагујевачког листа Светлост.
Јагличић је објавио следеће песничке збирке: „Погледај дом свој" (1990, Са Ј. Јанковићем и С. Миленићем), „Изван ума" (БИГЗ, 199!), „Три обале" (1991, са Ј. Јанковићем и Славицом Величковић), „Тамни врт" (СКЗ, 1992), „Усамљени путник" (СКЗ, 1994), „После рата" (СКЗ, 1996), „У горама" (1996), „Србија земља" (Просвета, 1996), „Сенке у дворишту" (1996), „Врело" (БИГЗ, 1997), „Милановачким друмом" (1997), „Неповратно" (1998), „Књига о злочину" (2001), „Ране песме" (2001), „Куда куде" (2001), „Пред ноћ" (2002), „Немој да ме зовеш" (Просвета, 2002), „Пре него одем" (Српско Сарајево, Изабране песме, 2004), „Пес-ме" (Москва 2006, плакета изабраних песама, двојезично), „Јутра" (Завод за уџбенике, 2008), „Поседи" (Калиновик, Лакташи, 2011).
Његове песме превођене су на руски, пољски и енглески језик.
Саставио је следеће антологије: „Када будемо трава" (1998, антологија савремене српске поезије, песници рођени после 1945. године), „Певачи уснуле престонице" (2006, 2008, два века поезије крагујевачких песника, зборнички концепт), „Срце земље" (2006, преводиоци Крагујевца, зборнички концепт).
Прву причу, „Кауч", награђену откупном наградом, објавио је 1987. године, у приштинском „Јединству". До сада је објавио око три стотине приповедака и прича (највише у оквиру рубрике „Шумадијске приче" коју је имао у крагујевачком недељнику „Светлост", од 1999. до 2007. године, и где је обновио сарадњу од 2011. године), као и три романа: „Старац са Пиваре" (2003), „Хо-лендери" (2005) и „Месојеђе" (2006).
Објавио је више стотина приказа и огледа.
Јагличић је са руског језика превео следеће књиге: Варлам Шаламов: „После Колиме" (1990, изабране песме), Николај Гумиљов: „Ломача" (СКЗ 1992, изабране песме), Игор Шафаревич: „Русофобија" (Погледи, 1993, огледи), Александар Блок: „Изабране песме" (СКЗ, 1994), „Антологија руске поезије осам-наестог и деветнаестог века" (СКЗ, 1994), Бабкен Симоњан: „Кроз балкански огањ" (1994, публицистика, са групом аутора), Бабкен Симоњан: „Мирис домовине" (1994, изабране песме, са групом аутора), Арсениј Тарковски: „Бити то што јеси" (БИГЗ, 1995, изабране песме), Игор Шафаревич: „Социјализам као појава светске историје" (Светигора, 1997, огледи), „Песници распете Русије" (Приштина, 1997, зборник, са В. Димитријевићем), „Задушнице" (Антологија песника руеке искони, 1998, са Ј. Јанковићем, М. Вуковићем и Л. Радуловићем), Јуриј Воробјовски: „Куцање о златна врата" (Светигора, 1999, огледи, друго издање 2010, Романов, Београд), Максимилијан Волошин: „Апотеоза сна" (1998, огледи), Иван Иљин: „Појуће срце" (1999, огледи, Светигора, Цетиње; друго, проширено и допуњено издање 2010, Бернар, Стари Бановци), Владимир Мајаковски: „Облак у панталонама" (2000, изабране песме), Валериј Брјусов: „Огледало сенки" (2000, изабране песме), Јуна Мориц: „Лице" (2000, изабране песме), Иван Иљин: „У потрази за праведношћу" (Светигора, 2001, огледи), Иван Иљин: .„Пред буктавим загонеткама Господњим" (2001, огледи, Светигора, Цетиње), Максимилијан Волошин: „Кимерија“ (2001), изабране песме, сепарат часописа ,Дрво живота"), Евгениј Винокуров: „Ритам" (2001, изабране иесме, сепарат часописа „Дрво живота"), Николај Љесков: „На крају света" (2002, приче), „Рамајана" (2003, древни индијски еп, изложен у прози), Георгиј Иванов: „Петроградске зиме" (2004, мемоари), Владимир Одојевски: „Силфида" (2005, фантастичне приче), Булат Окуџава: „Поезија" (2006, изабранс песме), Вјачеслав Иванов: „Звезде водиље" (2006, изабране песме), Константин Баљмонт: „Сунце и месечина" (2007, изабране песме), Светлана Савицка: „Не данас" (2008, изабране песме, са Н. Милосављевићем), Николај Љесков: „Запечаћени анђео" (избор прича, 2009, с П. Митропаном), Иван Иљин „Погледи у даљину“(2010, огледи), Иван Буњин: ,,Три рубље" (2010, приче, с групом преводилаца), Алексеј Лосев: „Жена-философ" (роман, 2011), „Антологија руске модерне приче" (у четири књиге, од Толстоја до Шаргунова, издавач Бернар, Београд - Стари Бановци, 2011), Иван Буњин: „Гробљанска трава" (изабране песме, Бернар,2011, са Л. Захаровим), Владислав Ходаевич: „Несрећници" (Повеља, Краљево 2011), Василиј Гросман: „Неколико тужних дана" (изабране приче, Бернар, 2011) и Аркадиј Аверченко: „Отац" (изабране приче, Бернар 2011).
Са француског језика: Жозе Мари де Ередија: „Трофеји" (са Тањом Пајић, изабране песме), Теофил Готје: „Емајл и камеје" (2001, са Тањом Пајић, изабране песме).
Са енглеског језика: „Dance macare" (2009, антологија англојезичког песништва од четрнаестог до двадесетог века, троброј часописа „Липар", Крагујевац, друго поправљено и допуњено интернетско издање).
Са немачког језика: Хуго фон Хофманстал: „Балада о животу" (2000, са Н. Живковићем и Н. Живановићем).
Награђен је следећим наградама за књижевност: „Милош Црњански", „Бранко Миљковић", „Милош Н. Ђурић", „Свети Сава" (у Републици Српској), „Октобарска награда града Крагујевца“, „Григорије Елезовић", „Јован Грчић Миленко", „Печат вароши сремскокарловачке", „Дрво живота" београдских Заветина, „Раде Драинац", „Златио перо Русије", „Петровдански вијенац", „Шушњар", „Хаџи Драган Тодоровић" (за циклус песама), „Златна значка Културно-просветне заједиице Србије", Медаља „Најбољи  аутор  новог  миленијума"  за  поезију,  Москва 2011, „Диплома имена Шекспира" (са медаљом) „за високо мајсторство у превођењу руских аутора на српски језик", Москва 2011.

   _________ Извор:  Владимир Јагличић: СТУБ, Задужбинарско друштво „Први српски устанак“, Орашац, 2013. – 169 стр.; 21 цм. – стр.: 128-131; 162-165...



      НАПОМЕНА: Ово је најпотпунија био-библиографска белешка о песнику; у њој су промакле неке грешке и недоследности, које и нису тако страшне. ...

      Дат је податак  где је и ко штампао, рецимо, антологију „Dance macabre“, и да је објављено и  „интернетско издање“, али не ко је публиковао и где (исто то промиче и за књиге „Месојеђе“, на пример, „Силфида“, „Звезде водиље“..... и тд.)

       Видети више: 




итд.

Нема коментара:

Постави коментар

Популарне странице Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ

ATLANTIDA

Преглед Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ (WordPress - 1)

Власт

ВЛАСТ

Уцрвани, дубоко.

Уз штит дебеле коже.

Истећи може око,

а гле - суза не може.

Владимир Јагличић: СТУБ, Орашац, 2013, стр. 25