Виктор Соснора, Нека те Христос чува, мој човече...

Старе куће о којима нико више не брине (Мишљеновац, 001, јул 2013. Иван Лукић)

+ + +

Нека те Христос чува, мој човече,

сав век си - он, јединствен, а не број,

не спуштај капке које суза пече,

мој невољниче - сине људски мој,

и сам са собом кроз поноћну јаву

ни јеком једним себе не одај

што нема где син да приклони главу,

већ се обазри - на мору су мај

и свет, а свету није до твог бола

и до храбрости није му ничије.

Скини са клина свој лук и тоболац,

нек пуцне струна како досад није!

И опет ће се напети тетива,

расецајући страх кренути стрела,

устаће трава дотад полужива,

у ружама што пружиле су тела,

ко девојачке, шириће се зене,

небо ће опет бити моћно, цело,

а нежни беспут - олуја кад крене

опет с љубављу крвавиће ждрело!

И ласта, душа твоје паучине,

послаће цвркут свој црвеном крсту,

и прошаптаће, нежно, из тишине:

- Он умре (рече сам!), а гле - васкрсну!

Обична песмица

Рајем свод расипа сунце пало у дан...

Двориште, јасика, на јасици Јуда.

А под њом ја шетам, чупкам руком клас.

Хладно, дува ветар. Космос око нас.

Из суђа отрове, ко сви, лапћем тек,

од јаве сам ове - ко сви, себи лек.

Душу домовини - њушкасту, у длану.

Дај звезду висини, чврсто зазидану.

Замревши у гласу који сова ода,

мних: за морима су сунце и слобода!

Истина наслика јутром призор чудан:

двориште, јасика, на јасици Јуда.

* * *

Трепавке овчје сан већ слама,

уснули људи, по кућама.

Склопи Сунце и очи лава,

у зраку Месец тек не спава.

Иђаше путем неки Бог,

бездетан беше, босоног.

Све ко да неком беше жао,

што сам у ражи, ко црв, лежао.

Пољупци целе Земље, врело

што муче ми и пале тело.

Препев: В. Јагличић

     ________ видети још, више: https://sites.google.com/site/editionsectiocaesarea/ruska-poezija/viktorsosnora1936